I KONAČNO KUĆI

Jesam li se probudio iz onog sna? Jutro je lepo, ali pod utiskom noćašnjeg nevremena. Ako se po jutru dan poznaje, onda mi neće sjajno proći. Šta vredi bilo koje jutro kad se probudiš u takvom okruženju. Iskidano drveće, odnešen crep sa kuće, poplava, mokre stvari, šator prevrnut i pun vode. Domaćin se još uvek brinuo o prozorima i vratima koji su propustili mnogo, mnogo vode. Takav je završetak mogu pedaliranja. Sa Danijelom sam sa pozdravio kao da se dugo poznajemo, ipak nas veže jedna teška noć. Uputih se kući. I samo kući. Kao da sam se uzeleo kuće. Počinje pedaliranje. Mesto koje sam želeo da vidim je baš ovo. Hteo sam da odem do stanice, tu gde sam mnogo puta dolazio uvek noću i nikad nisam imao priliku da vidim Vinkovce. Vinkovci ...Nešto sa signalizacijom nije u redu. Ja sam zaobišao Vinkovce. Pa ovo je novi put, obilaznica. Eto, opet ista stvar. Ali neću da se vraćam i opet mi je samo stanica u noći ostala od Vinkovaca. Sad vožnja i nije vožnja. Nuštar, selo 3500 stanovnika, i za vreme rata razoreno. Vukovar ništa nemogu reći, ruševina od grada, možda ne sad. Borovo, isto... Sada još Erdut i konačno carina, carina koja me nije ni pogledala. Ma šta vam je danas, pitam sebe i carinike. I konačno Srbija, a ja moram požuriti kući. Sonta, Svilojevo i na mostu između Apatina i Sombora, 100 km, težak pad. Mislio sam da sam poginuo. Kada sam posle par minuta došao sebi nisam mogao da dišem. Ipak, posle nekog vremena oporavio sam se i nastavio dalje. Kada razmislim malo o putovanju na more dolazim do jednog zaključka: pored silnih loših okolnosti dobre strane su pobedile, i to značajno. Ovu 2016. mislim da posvetim putovanju u Grčku, Albaniju, Crnu Goru...ali to kod većine putnika znači - krenuo u Grčku, a u Rusiji završio.

TREĆA SREĆA

Banjaluka 

Stigao sam u Banjaluka. Beše još dan pa se nisam brinuo za spavanje. A i setio sam se da je Banjaluka biciklistički grad. Sve što sam čitao i što je napisano kaže: "U Banjaluku ne možeš doći i nepronaći mesto za spavanje". Vozio sam se kroz grad, video grad i mesta koja se pamte. Hram Hrista Spasitelja je prvo mesto koje sam odlučio da vidim.

Glavni je grad  Republike Srpske. Smešten na obali reke Vrbas. U njemu živi oko 230000  ljudi. Kroz istoriju spominju se Iliri,Tračani, Hatidi, Rimljani,Hrvati, Turci,Židovi,Srbi. Svi ti narodi su ovde boravili i malo ratovali malo živeli u miru.Neki su nestali, a neki preživeli. Sada je važan grad što se tiče političkih  i privrednih institucija. Od poznatih ličnosti iz Banjaluke spomenuću Dragana Šainovića  violinistu i Vladu Miloševića kompozitora. Što samo njih dvojcu a ne i ostale... ne znam...Onih drugih je bilo više. Poznatiji su, ali kada bih pisao o njima morao bih da kažem kojoj narodnosti pripadaju a to ...ne. Ne mogu i neću da se mešam.

Banjaluka grad zelenila, ima mnogo zasadjenih stabala, lepo uredjenih parkova, tvrdjava Kastel i reka Vrbas i na njoj organizovan rafting. A rafting sam video kada sam ulazio u Banjaluku.

Video sam kako treniraju. Video,  ali sam sebi rekao, nećeš vala nikad se vozati tako. Opasno je. Jako.

Džamija Ferhadija je takodje jedno od mesta koje sam morao da posetim. Nažalost, nisam ulazio, a pogrešio što nisam. Nisam, eto, hteo da trošim ono malo para što mi je ostalo.

I tako dok sam pedalirao noć je iznenada došla. Nisam bio pripremljen. U redu, naći ću autobusku stanicu, ovde sigurno nije kao u Hrvatskoj. Pa ovo je zemlja Srpska. Našao sam autobusku a odmah pored i železničku stanicu. Al "oćeš vraga. Nema spavanja. Železnička se zatvorila i otvara se sutra oko 4 h ujutro. A autobuska je ogradjena žicom ...  Jednostavno i treći put sam osudjen da prespavam bilo gde. Ali ovog puta na ulici. Svetlo mi nije radilo,  nisam mogao ni vozati, i tako ja počeh gurati bicikl i nekako ubijati vreme do svanuća. Pošto nisam spavao  gledao sam Banjaluku noću. Oko tri sata više nisam izdržao da lutam. Seo sam na klupu i lepo zaspao. Bilo je hladno. Veliki grad, slabo mesta za spavanje.I stvarno je bilo hladno. 

SPLIT

27.07.2015 god.
  Padala je noć kada sam stigao.Hteo sam da vidim Split. To mi je bila želja od mladosti.  Stao sam pored supermarketa, kupio nešto malo za novce koje sam imao i na stojećki jeo. Priznajem, malo sam se i uplašio od velikog grada. Prvo što nisam imao gde da prespavam, gde da postavim šator, ma ništa mi nije išlo na ruku, al sam  ipak tu, sve te nevolje ću sutra zaboraviti. Pa ništa, prošetaću u noćnim časovima ovim lepim gradom a  za spavanje uvek mogu na železničkoj ili autobuskoj, pomislih u sebi.Ali traženje autobuske se pretvorilo u košmar.Jedva sam je našao, od spavanja ni govora, jednostavno vrata se zaključavaju  posle 22 h. E, sad još železnička. Železnička stanica je u centru ali isto kao i na autobuskoj naišao sam na zaključana vrata.To će mi biti ubuduće znak da izbegavam takva mesta za spavanje.Sreća je što je napolju bilo toplo, smestih se na klupu a lutanje po Splitu sam ostavio za sutra.
 

Jutro prelepo,Split je veliki grad, najveći u državi Hrvatskoj, normalno posle Zagreba.U gradskom sedišu je Dioklecianova  palata, lepota koju treba videti. To ga čini ono, baš ,ono. Pod UNESKO-vom zaštitom.. A tek ono o Splitu kao najtoplijem gradu na Jadranu, treba da se zna ,danas je +42. Riva je ujutro prelepa, dok su se otvarale prodavnice, kafići, brodovi koji idu na razna mesta kad se nakrcaju putnicima tu je i pijaca a na pijaci sve riblji specijaliteti, ribe kolko hoćeš.. I treće mesto koje sam ja uspeo da posetim je Marjan. Nezaboravni Split sa Marijana, al to ne kažem samo ja već i drugi koji su posetili Marjan.

Hteo sam da još mnogo šta napišem, al ipak drugi put, ako budem pisao, Splita ću se rado sećata.U toj vožnji polako dolaz veče, pa sam se odlučio za odlazak. Pedalirao sam prema izlazu iz Splita.Prema Bosni. Neznam šta mi bi da se uključim na put preko jedne livade. Kao da sam  negde žurio. Mislio sam da je to put  a što da idem okolo  kad mogu i ovde da se uključim. Vožnja po četiri trake nije neko čudo, vozio sam se dosta puta. Pa i na ulaz u Split je bio sa četiri trake. Posle malo vožnje počeo sam primećivati da mi
automobili trube. Ma javljaju se, to je stari običaj. Ali zašto trube toliko,
počeo sam shvatati. Pedalirao sam autoputom. Bilo je kasno da se okrenem, da idem napred, da pešačim, sve sam zakasnio.
I naravno, video sam svetla a posle i motor i to naravno policiski, koji je stao iza mene i znao sam, loše mi se piše."ZNAŠ LI ČOVEČE, DA SI NA AUTOPUTU",  upita me policajac.Ja sada već kriv pred zakonom pokušah se vaditi, nisam video, nisam znao, nisam hteo...i to sve... nisam...Uzeo mi je pasos,veselo čavrljao motorolom sa pretpostavljenim o visini kazne koja mi sledi. Malo su imali dilemu koja je to kazna jer ovakav slučaj nisu imali. Pozvao je slep službu koja je stigla, činimi se istog trenutka . Utovarili smo bicikl i mene.Vozili smo se oko 10 minuta. Ljubazni vozač stao u Klisi, na izlazu sa autoputa,  na ulici dr. Tudjmana, ja sam bio iz Srbije iz ulice majora Tepića, mislim da je sve bilo bas onako kako valja da se kazna plati. Probao sam da iskukam jos jednom. On je bio neumoljiv ili plati pola ili sutra ideš kod sudije a onda se zna. Kazna je cela i ko zna šta još. Pa, platio sam... E, sada vidite kako me je jedan autoput koštao pola putovanja. Što znaci nije baš ni tako jeftino, to putovanje.

POD DRVETOM BORA

Jutro, ja sve ranije ustajem. Sada već oko 5 sati. Šta ću, takav sam raspored napravio, a i ležem mnogo ranije nego kod kuće. Nema nista noću, ni televizije, ni interneta, ni kreveta. Ostaje mi da razmišljam, slušam more, da gledam u daljinu... Ma šta da se žalim, nemam nikakovog razloga za to.

Kad je šator bio upakovan i sve na biciklu, temperatura je dobro porasla iako još sunca nije bilo. Pogledao sam poslednji put Lukovo. I put pod noge. Pedaliranje pa onda malo odmora. I to u Starigradu. Nije neko mesto koje bih izabrao za život, ali bilo je malo hlada, ne na moru i moglo se naći mesto za doručak, mesto gde ću se odmoriti. Starigrad , mesto na Jadranskoj obali, a ima ga dva-tri. Neki se piše odvojeno, neki zajedno, neki je kod Zadra, neki na ostrvu, neki ovde gde sam ja sada. A uz malu pomoć karte, te praćenja mog puta sigurno ćete ga naći. Interesantno, volim mesta sa mnogo drveća, zbog toga što moj rodni Sombor ima neverovatno mnogo zelenilla i parkova. Ne volim mesta koja su gola, jednostavno ih ne volim. Mogu ona da budu i značajna, ali ja ih ne volim. Nema zeleniša, nema ni ljubavi. Ja se raspričah, a Starigrad prođe, već polako dolazi vreme za prepodnevno odmaranje. Odlučio sam se za Prizmu, a to je trajektna stanica, linija, mesto za otok Pag. Spuštanje je bilo prelepo... a kako ću se ovde popeti? Već me je hvatala panika, a dole još nisam ni stigao. Naselje, a drveća nema, more je tu, brodovi su tu, sunce je tu, al drveća nema. A kad ga nema, nazad. Nazad je kao da sam se uputio u planinsku akciju, al još poneo bicikl i još ga natovario. A penjanje na planinu koja je kao recimo...Triglav. Jedva sam se popeo... Sad već nisam bio nizašta, ni za odmor, ni za jelo, a ni za pisanje. A tako mi je jutro počelo. Očekivao sam Cesaricu kao ozebo sunce. Setio sam se divne pesme Olivera Dragojevića, Cesarica. Pevušio sam je da mi prođe vreme. Da izbacim ovaj kamen što me danas prati.

I evo je, Cesarica. Gde ovde raste drvo, pitaje je sad. Ako raste, ono raste u ograđenom delu, a meni je tu nedostupno. A gde mi je dostupno tu nažalost nema drveća. Ni plaža nije nešto naročito. Znači, neću se zadrzati ni minut ovde gde bi Bog rekao laku noć.

Laku noć, doviđenja Cesarice, ipak nije kao u stihovima. I već kada sam mislio da ću pasti, pući ili kolabrirati, obala počinje da biva bliža, povećava se broj drveća, počinje šuma. Negde ispred Karlobaga reših da se odmorim. Šuma, more i sunce. A tek četiri sata i dežurni inkasant koji je tu u šumi da ne bi neko došao sa stranim tablama, u ovu nedođiju, a slučajno neplatio ovo kupanje, ovo more. Mene nije ni pogledao, iz čega sam zaključio: on je ovde da uzima pare. Ma, briga me zbog njega. Prvo sam se odmorio od naporne voznje koja je baš potrajala. Do mene se parkirao kombi. Tablice iz Bosne. Izađe čovek, izađe žena, izađoše...čekaj...četiri...a svi su ti peti klinac. Ima ih sedam. I počne priča. "Ja sam iz Komasmmsd", eto tako sam ga razumeo, a ja "Sombor" rekoh to glasno i jasno. "Vidiš, ovde sam već treću godinu.

Ovako mi letujemo. Svi u kombi, spavanje, klopa, i na ovoj lokaciji. Ja pre podne odem do Karlobaga, prodam malo paprike, paradajza, i mi ovde provedemo šest, sedam dana.

Jesi li za paradajz, papriku? Mislim se..."Jesam" Dobio sam paradajza kao nikad dosada, a tek paprika...i to one ljute. Al mi je godila. Kako smo se družili, bila je kasna noć kada sam legao. Onaj dežurni inkasant je otišao kada je stiglo veče.

NASTAVLJAM DALJE

Novi Vinodolski mi nije baš zapao za oko. Pošto sam sinoć puno vremena potrošio kako bi našao mesto za spavanje a obala kojom sam prošao bila strma, puna stenja nije mi se svidela. Jednostavno, kad mi se nešto ne dopada ja to i kažem... Može nekom da se dopadne, ali meni definitivno NE. Nisam čak ni imao nameru da se ovde zadržavam. Rano sam ustao, doručkovao u restoranu, lep restoran i rano je pa još ne radi. To samo kako bih iskoristio priliku da se pohvalim. Danas ga se i ne sećam, al u tom trenutku bilo mi je značajno. Šta ćete, to baš i nije odlika putopisca. Pedaliranje mi postaje život. Jeste da je u kraćim deonicama, al opak, prelazilo se, malo pomalo. Povile, Klenovica, Smokvica i Sibinj Krmpotski su mestašca kroz koja sam pedalirao. Senj, mesto gde ću se odmoriti, okupati, malo mesto oko 5000 stanovnika poznato po tvrđavi Nehaj i Vjenceslavu Novaku, orguljašu i književniku. Tek toliko o Senju, a mesto gde sam se parkirao i nije bog zna kako jer tu gde sam ja bio vrlo brzo je sunce obasjalo plažu i počelo da "prži" po kupačima. Nije preostalo drugo nego da vreme provedem u moru, da se kupam i rashlađujem. A plaža nije imala puno drveća. Tek oko jedan sat sam se izborio za mesto u hladovini. E, onda je već bilo mnogo lakše. Bilo je tušta sveta, i domaćih i stranih...bilo nas je odasvud. Čuli su se razni jezici, nemački, talijanski, bosanski, srpski, hrvatski. Ma sreća što poznajem većinu jezika. Mogao sam da se snalazim, razumeo sam ih, bar većinu.
I tako, došlo opet vreme za put, za pedaliranje. Sela Sveti Juraj, Zrnovnica, Selina su usput. I onda Lukovo, 45 km i ni makac više. Dosta za danas. Lukovo malo seoce, stigao sam tu i tu ću da dignem šator. Našao sam fino mesto, pored mora. Žega je već popustila. Jedno ostrvo preko puta ovog malog mesta je Goli otok. To je mesto gde su 1949 god. mnogi politički zatvorenici bili zatvoreni i mučeni. Bili nekad... ne ponovilo se.
Pripremio sam večeru a naposletku legao ispred šatora i još dugo slušao talase mora.

PA ŠTA DA VAM KAŽEM "DOSTA JE"

To sam trebao već mnogo ranije da kažem. "Dosta je". Ustao sam, a mislim da nisam ni spavao. To će da bude šema vožnje. Ustajanje u praskozorje, pedaliranje do pola deset, deset, tu gde se nađem pronaći plažu gde ima hlada i kupati se do predvečerja a onda nastaviti još malo da bih onda digao šator i prenoćio. To mi je bio plan. Stvarnost je malo drugačija. Pa ja sam sada cikloputnik. Izljubih se sa familijom, strina mi je davala novaca, moram priznati da sam ga i uzeo. Malo al' ...kada sam polazio na put morao sam se odreći, promeniti način života, način ishrane, sve jer pedaliranje je...pedaliranje. Vožnja me je obuzala. Do Rijeke mi je bilo teško, daleko....ma nisam vozio već neko vreme. Ali sa svakim kilometrom postajalo mi je normalnije. Svako mesto teško jespomenuti i opisati, meni je bilo dobro gde ima hladovine, gde ima dobre plaže, gde sam bio umoran pa napravio pauzu ili je blo vreme jelu pa bih napravio pauzu. Normalno je da kada si sat dva u nekom selu, ne možeš da biraš možda i poznatiju plažu. I šta je to poznatija plaža? Tu si gde jesi i to ti je to. Još uvek nisam ukapirao telefon, internet i njihove prednosti pa mi je ostalo samo da se kupam. Sunčanje mi nije bilo prioritet, jer sam se vozeći sunčao pa mi je sunca bilo dosta. A temeratura 38-40 stepeni.
Posle Rijeke, Kraljevica, Jadranovo, Dramlja, a prvo mesto u kome ću se duže odmarati je Crikvenica. To je već udaljeno četrdesetak kilometara od Opatije. Mesto sa plažom i hladom mediteranskih biljki, mesto kakvo sam tražio. 7000 stanovnika mahom Hrvati. Rimsko ime Ad Turres što bi značilo "kod tornjeva". Nije mi to jasno, ali tako se zvao. Meštani se bave turizmom pa tek onda ribarstvom, vinarstvom, brodarstvom. Jedini koga sam od poznatih prepoznao je vaterpolista Karlo Stipanić, član zlatne Jugoslovenske ekipe.
Moram priznati da sam odmah legao na plažu, pored mora modrog i zelenog pa mi se nije dalo da proučavam kulturnu baštinu. Na gradskoj plaži, jedina mana kao i u drugim mestima na obali, je plaćanje vode za tuširanje. Meni to ništa nije značilo, nisam se tuširao jer mi nije smetala slana voda. Pa zbog nje sam i na moru.
Kako se veče približavalo krenuo sam dalje, put Novog Vinodolskog. Žao mi je Crikvenice, trebao sam tu prespavati.
Posle Selca sa prvim nagoveštajem mraka stigao sam u Novi Vinodolski. Tu sam pored bicikla, postavio vreću i spavao pod vedrim nebom. Prvi neponovljivi doživljaj.

STRIKA

Ovaj dan nisam nameračio za kupanje. Danas idemo do Rijeke pa onda reših da se i spremim. Na internetu sam pročitao mnoge stvari o Rijeci, da kad dođem budem upoznat sa istorijom, zbivanjima, kulturom. 
Prvo smo naišli na Kantrida.Lep stadion, smestio se uz obalu i stene i spada među tri najneobičnija stadiona u svetu koji je sagrađen 1912 godine. U samom centru Rijeke sestra me je ostavila. Dogovorili smo se kada i gde da se nađemo. Ostalo mi je da vidim ostale delove grada.

Prvo je Korzo, šetalište, gradska žila kukavica. Široka ulica. Mnoštvo kafića duž ove šetnice, gradski toranj a onda gradska pijaca, prepuna svega i svačega, normalno i ribe, morske. Video sam ribe za koje ne znam ni kako se zovu. Katedrala Sv. Vida započete oko 1600. godine, kopija venecijanske crkve Santa Maria della Salute, i portret Franje Ksaverskog, zaštitnika turista. Još sam uspeo da vidim trg Ivana Koblera i onda sam se morao sam naći sa sestrom.

A nisam ni upola video znamenitosti Rijeke. Popili smo kafu, nažalost ne onu crnu tursku jer je nisu imali, da li zbog onog "turska" ili zbog nečeg drugog. I već je bilo posle podne.

Kako je vreme proletelo. Vratili smo se, ručali, i to bogovski.
Dogovor je bio da obiđemo i groblje. Danas ću ići da vidim gde je strika sahranjen. Išli smo kolima, trenutno i ne znam drugi način voznje osim kolima, ali ću već od sutra da se vratim pedaliranju. Vrlo lepo groblje, malo, u kamenu opatijskom. Sa tugom sam gledao spomenik sa natpisom - KLET. Mnoge su mi se misli motale po glavi, moja mama, moj tata, braća, strika, tetka... mnogo...
Vratili smo se kući. Tišina...

MOJ DAN OPATIJE

Danas je taj dan koga svi očekuju. Danas je za mene dan Opatije. Večeras idem da vidim, da me vide jer i ja sam danas sadržaj grada. Izašao sam napolje tu gde je biciklo i počinjem da razmišljam o pedaliranju, o novim gradovima i selima koja još nisam video, a ona su morska. Sad već siguran, neću ostati kolko  sam obećao. Ja sam sada sebe nazivao cikloputnikom pa sam i mogao da menjam boravak kako sam ja hteo.

Toplota je više nego zadovoljvajuća, sunce takodje. Sve što bi rekli oko 40 +. Mogu i hoću pre no što podjem na put još malo upoznam mesto. Volovsko, meni se čini kao da je prvo na ulazu u Opatiju pa ću od njega i poći. Sada trideseak minuta dole i na samom ulaz kamp. Nije da me je interesovala cene al nisam ni mogao da ne saznam...ups... Pa cena šatora je bila kao mojih pet planiranih dana.

kupanje al kako je pre bilo, levo, levo, levo...

Ipak ću ja na "crno" da boravim. A kupaću se u slobodnim mestima, a ona što se plaćaju nek plate oni koji imaju. A more, more je svuda isto. Ja sam morao da obidjm kamp i prvo što sam video ono kola iz Sombora. Eh, ja u Opatiju a ono prvo pa muško. Ali domaćina nisam sreo. Prvo sam sišao na plažu. More ko' more, kao što je bilo i juče i preključe...znači jednom reči ono, baš ono...kupanjac je pao. Oko mene svugde brodića, pedalina, kupača... Ja sada više nisam dođoš. Dobio sam malo boje pa glumim.  Ostao sam tri sata, al me đavo vukao da krenem dalje. Lungomare, šetalište me je odvelo na sledeću plažu. Plaža do koje sam stigao Črnikovica je petnajstak minuta je plaža gde sam bio ili ti bar ja mislim toliko kada krećem bez sata. Al' nije mi ni bitno. Sve isto kao i na prvoj plaži mislim na more  koje je i dalje svojom toplotom prosto mamilo, samo se promenuo oblik , mesto, ljudi. More nije duboko, puno dece. Vesela galama. Ostao sat vremena na onoj šljunčanoj plazi. Sledeća plaža... Ovde sam ostao mnogo duže. Ovde sam video polunagih ženskih tela koje su se slobodno šetali. Možda sam pomislio da sam negde u zabranjenoj  zoni al' samo na tren. Pa, lepo ih je videti...kako sam došao na tu plažu, nepitajte me.Veče je vrlo brzo došlo. .

Sestra se spremila, deca već uveliko spremna a ja da smo odavno krenuli bio bi spreman sto posto. Opet kolima, dole u Opatiju, našli smo jedva mesto za parkiranje.

Opet ono, Lungomare, šetaliste ali sada neviđeno šetača.

Hotel Kvarner je u tom trenutku davao najbolji program.

Valcer za valcerom a učesnici u starim kostimima ja mislim nemačkim ili austriskim.

Plesalo se. Onda sladoled. Pa vila i park Angiolina...Kući smo stigli posle ponoći...

VOŽNJA KOLIMA

Sinoć iako je bilo umora, sestra me pozvala da sa njom tog jutra idem na put na Cres. "Pa normalno", rekao sam joj. Imala je posla a ja sam bio itekako slobodan i zainteresovan da vidim Cres. Jedino sam morao bicikl da ostavim i da pođem kolima. E, sad bi moj drug Šešević rekao: " Znao sam, ti si išao  kolima, nisi ni išao biciklom." A on je bio najveći skeptik što se tiče vožnje biciklom... E pa Šeki, bio si u pravu. Al' samo ovaj put. Nisam znao da me čeka još jedna vožnja a to će biti plaćena a i opisana u jednom od narednih blogova.

Jutro, kao i svako drugo jutro, mogu reći morsko. Temperatura iznad proseka ili se to meni činilo. Možda i nije, al meni je veoma ugodno, prijatno, uvuklo mi se pod kožu..  Krećemo put Cresa i Lošinja. Opatija  puna parkova, crkava i ko zna čega još, ali sada prolazna destinacija. Ičići, Ika, Lovran, Medeja, Mošćanička Draga, Mošenik, Brseč, Zagore, Brestova to su mala meštašca kroz koja smo prolazili, ali se u svakom oseća duh mora. Put prepun raznog drveća, ne znam mu ni nazive. Brod velik. Al' svi smo stali. I za dvadesetak minuta smo prešli na ostrvo. Otok Cres. Drugi po veličini u Hrvatskoj. Krenuli smo u obilazak. Prvo jedno, pa drugo... mesta su mala, sestra nije mnogo ostajala, a ja sam se samo vozio. E, onda jedno veliko mesto, tu sam imao priliku i da se okupam. I to malko duže. U jednoj uvali gde je more sasvim drugim sjajem obojilo vodu, nekako zlatno plavo. Voda je bila izvrsna, tako da mi je bilo teško kada smo morali dalje. Šta da se kaže. Izvrsno... Vransko jezero, slatkovodno jezero, čija dubina ide ispod nivoa mora. Sestra mi reče da ovde nema zmija, ali nije znala da mi kaže zašto i da je ovde jedino stanište Bjeloglavog supa, orla. Na prelazu shvatio sam da je ovo bio Cres a na drugoj strani mosta počinjalo je ostrvo Lošinj. Mnogo manje ostrvo. Stigli smo u Mali Lošinj, ali trebalo je pričekati da prodje pauza koje ima i u Hrvatskoj, da sestra nastavi sa radom. Dok smo čekali povela me je na pićence i na sladoled. Sladoled mi je najveća želja na putu. Neću ga kupovati, znam, zbog utanjenog budžeta, al nek se zna. Sladoled sam voleo i kod kuće. Sladoled...mmm. 

Mali Lošinj sam obišao uzduž i popreko. Italijanski nazvan Lussinpiccolo, smešten u uvali August, oko 8000 stanovnika. Ovi ljudi su bili pastiri, medari, brodari, ribari, a većina se bavi turizmom. Eto tako se zavšilo putovanje na otoku. Već je bilo kasno kad smo se vratili kući. Strina je pripremila večeru od koje mi je pamet stala. Riba. Prava, morska pečena pa još sa krompirićima.